Udomljena kuca: došla sam na razgovor za posao

Ovo je priča o tome kako je jedna udomljena kuca otišla na upoznavanje, a ostala zauvek.

Udomljena kuca na razgovoru za posao

DOŠLA SAM NA RAZGOVOR ZA POSAO.
DOBILA SAM STALNI RADNI ODNOS.

Ja sam Nina.
Imala sam nekih šest meseci, šest kilograma i sto odsto stava.

Prvo je bio moj profil na internetu.
Slika, malo teksta i moj najbolji ugao.
Ljudska ga je videla i javila se udruženju.
Ozbiljna žena.
Ne piše ona samo tako.

Onda mi je devojka iz udruženja rekla:
„Ima jedna gospođa koja bi da te upozna.“
Upoznavanje.
Kratko.
Bez obaveza.
Klasičan probni rad.

Sela sam u auto sa jasnim planom:
Nasmešiti se.
Ne grickati ništa skupo.
Ostaviti utisak.

Ušla sam u kuću.
Njuškala levo.
Njuškala desno.
Procenjivala.
I odmah sam videla nešto što nije bilo u opisu posla.

Krevet.
Nov.
Moje veličine.
Pored njega jaknice, jer dolazi zima.
Pored njih najkvalitetnija hrana.
Pored hrane poslastice.
Sve to kupljeno dva dana ranije.
Pre nego što me je ijednom videla uživo.

Ja sam došla na intervju.
A soba već spremna, uniforma isprobana i plata dogovorena.
To se ne radi.
To se zove ljubav na prvi klik.

Kost, lopta i prvi utisak

I onda sam je ugledala.
Kost.
Ali ne neka obična.
Velika kost od kože, otprilike veličine mene i po.
Ljudska je znala da je prevelika za mene.
Kupila je svejedno.
To se zove vera u kandidata.

Od svih stvari u kući, prvo sam dohvatila nju.
Ne staje mi u usta.
Nije važno.
Nosila sam je po kući kao trofej, kao da sam je sama ulovila.
Ljudska me je gledala i verovatno mislila:
„Pa naravno da si uzela najveću.“

Posle desetak minuta, kad sam se opustila (u poslovnom svetu se to zove aklimatizacija), ugledala sam je.
Loptu.
Ne tenisku.
Pravu, fudbalsku.
Veću od mene.
Skočila sam na nju kao da mi duguje novac.

I od tog dana to je moj sport.
Ne igram se sa malim teniskim lopticama.
To je za amatere.
Ja igram u prvoj ligi.

Udomljena kuca i prostor koji je već čekao

Ljudska je pre mene imala psa.
Velikog, dobrog, petnaest godina uz nju.
To se oseti u kući, kao tiha soba u srcu.
Nisam došla da ga zamenim.
Došla sam da napravim svoje mesto.
A ona mi je već napravila prostor.

Pregovori: udomljena kuca prihvata ponudu

Devojka iz udruženja je pogledala ljudsku i rekla:
„Možda bi Nina mogla da ostane kod vas nedelju dana, da se upoznate?“
Probni rad.
Standardna procedura.
Ja sam već razmišljala gde da ostavim CV.

A ljudska je rekla:
„Ne.
Ostaje zauvek.“

Tišina.
Pogledala sam devojku.
Pogledala ljudsku.
Pogledala krevet.
Pogledala kost.
Pogledala loptu.
I donela odluku u najkraćem roku u istoriji poslovnih pregovora:
Prihvatam.

Povodac i odlazak

Kad je došlo vreme da ispratimo devojku, ona je rekla ljudskoj:
„Nina nije baš navikla na povodac.“
Molim?
Ljudska mi je stavila povodac.
Krenula sam pored nje kao da sam se rodila s njim.
Uzdignute glave.
Ravnomeran korak.
Kao na reviji u Parizu.

A onda je devojka sela u kola.
Upalila motor.
Ja sam mirno stajala pored ljudske i gledala kako se udaljava.
Da sam znala da pričam ljudskim jezikom, rekla bih:
„Hajde, putuj.
Meni je ovde dobro.“
Umesto toga, samo sam je pogledala.
Diplomatski.

Od tada je sve po mom

Od tog dana nisam bila ni na jednom probnom radu.
Direktno na neodređeno.
Sa krevetom.
Sa loptom.
I sa jaknom.

Ljudska kaže da je ona mene izabrala.
Ja kažem da sam ja nju pustila da to misli.
Tako smo obe zadovoljne.

A probni rad?
Produžen je do daljnjeg.
Do kraja života.
Uz mogućnost napredovanja u šefa kuće.
(Već sam.)

A kost?
Još je čuvam.
Za crne dane.
I za buduće pregovore. ????

#NinaGovori

Razmišljate o udomljavanju? Pogledajte priče i savete o udomljavanju, a Ninin koncert pročitajte u zapisu Kažu da zavijam. Ja kažem: nastupam. Nina je i na Instagramu: @nina_choccolina.